
Као наука, црквена историја је систематски приказ, повезивање и след живота Цркве у свим њеним манифестацијама.
Предмет црквене историје је Црква као верска заједница које се састоји од људи окупљена вером исказаном у Символу вере. Дакле, предмет историје је људски елемент Цркве, подложан променама које су се одвијале кроз историју. Све Божанско, међутим, што чини суштину и темељ Цркве, као што су доктрина, свете тајне и друго, будући вечно и непроменљиво, не припада самој историји, иако, постајући предмет разноврсног људског разумевања саме историје Цркве, и оно постаје предмет историјског проучавања. Аспекти са којих Цркву треба посматрати као предмет историјске науке назначени су самим њеним животом.
Живот Цркве се манифестује са две стране – спољашње и унутрашње. Дакле, видимо како се Црква шири или скупља унутар својих граница и стоји у различитим временима у одређеним односима према другим људским друштвима. То је спољашња страна. С друге стране, видимо како се Црква брине о очувању и разјашњењу свог учења, иако при томе наилази на препреке од неких својих чланова који одступају од преовлађујућег учења и чине јереси и расколе, и како врши свете тајне и богослужења. Њоме управља хијерархија и, у крајњој линији, тежи да постигне главни циљ свог постојања – морално усавршавање и спасење својих чланова. Све то чини унутрашњу страну живота Цркве.
Црквена историја као дисциплина мора бити складан, органски развој свих аспеката свог предмета. Стога је неопходно да сваки аспект црквеног живота буде представљен редом и хронолошким следом. Међутим, пошто постоји блиска историјска веза између свих аспеката црквеног живота, немогуће је испитати сваки од њих одвојено кроз историју. С друге стране, испитивање свих аспеката црквеног живота заједно у сваком веку је такође незгодно, јер постоје догађаји који почињу у једном веку, а настављају се у другом, па чак и у трећем. Ограничавањем проучавања црквене историје на крути хронолошки оквир било ког датог века, ризикујемо да изгубимо кохерентност презентације.
Н.Спаловић
